Прича и историјат
Историја навијача Вождовца везана је за 1912-у годину, када је ФК Вождовац основан. То је била публика која је аплаузима поздрављала своје миљенике, гледајући утакмицу седећи. Ипак, за историју навијача Вождовца уписана је 1987 година, када се у насељу Браће Јерковић организује прва ултра навијачка група - ВИЛЕЊАЦИ. Било их је око 30 и то су били момци из краја који су играли фудбал у омладинском погону Вождовца. Поред Вилењака појавили су се и ЗМАЈЕВИ (то је традиционални надимак ФК Вождовца) и деловали су заједно. ВИЛЕЊАЦИ су били склони нередима и крађама тако да су већ на својој првој утакмици на Лиону, коју је Вождовац добио са 2:0, направили су неред тј. опљачкали су посластичарницу одневши скоро све из ње. Навијачи Вождовца су од самог почетка имали свој стил навијања и трудили се да буду оригинални. Пиротехничка средства су углавном била коришћена за прекидање утакмица, као нпр. против Звездаре, Синђелића, Хајдука, Жаркова... Сви противнички навијачи који су у то време долазили на стадион Вождовца нису добро пролазили а оно по чему су били познати ВИЛЕЊАЦИ и ЗМАЈЕВИ је да су волели да отимају заставе и да их одмах исцепају или спале. Тако су без застава остали Торнадо Лион (2 ком.), Service Crew Жарково (2 ком.), Дијаболе БСК, Булдози Синђелић... Сезона 88/89 доноси на сцену још једну групу навијача Вождовца. То су били GENOES UNITED који су свој коп поставили на истоку. А негде у исто време ЗМАЈЕВИ и ВИЛЕЊАЦИ су се ујединили тј. ЗМАЈЕВИ су ушли у састав ВИЛЕЊАКА и повукли своју заставу са копа. Ове две навијачке групе се нису познавале али спајала их је једна ствар - љубав према Вождовцу. Наравно GENOES UNITED прелазе после извесног времена на запад и уједињују се са ВИЛЕЊАЦИМА. Сезона 89/90 доноси још једну нову групу навијача, са занимљивим именом ХАСИНИ ТРАФИКАРИ. То је била екипа које је на стадион довео фудбалер Вождовца - Хаса, а свој коп су поставили на јужној трибини стадиона да би наравно после извесног времена и они прешли на Запад и ујединили се са већ постојећим групама на западу. Ипак, баш када се очекивало да ће група заживети заувек, она се распала...мада и дан данас неки од тих навијача и данас долазе на стадион и једина порука им је "...ми смо ту ако затреба...". Година 1990 доноси на сцену нову навијачку групу која је по узору на филм "Ратници подземља" деловала више као улична банда него навијачка група. Име је наравно познато свима - ИНВАЛИДИ ВОЖДОВАЦ !!! Августа 1991 настала је 14 метара дуга застава са именом групе и српском заставом са грбом у средини као обележјем групе. У то време гостујући навијачи су ретко долазили на стадион Вождовца (вероватно јер су ВИЛЕЊАЦИ учинили своје) па су ИНВАЛИДИ морали да праве нереде по гостујућим теренима. Наравно, у недостатку гостовања по Србији посећиване су и утакмице женског рукометног клуба Вождовац јер нове генерације које су се појавиле у сезони 1993/1994 биле су жељне доказивања. Од тада бројност групе је у константном порасту, у сваком делу града има бар један навијач Вождовца а кореографије и пиротехничке феште су далеко изнад ранга такмичења фудбалског клуба. НАШЕ ОЧИ ВИДЕ САМО ВОЖДОВАЦ !!! Група навијача Ф.К. Вождовац из Београда, основана 1990. године и верно бодри и подржава свој клуб који је настојао да свој српсколигашки статус претвори у вишедеценијски сан, који се зове "Прва Телеком лига" (некадашња друга лига). У протеклих пар година, осим јубилеја десетогодишњице групе, одржан је и један, злата вредан, којим се мало ко може подичити од српско-црногорских клубова. Деведесет година клуба и сада већ осамнаест година верности клубу са Душановца је морате признати, реткост на нашим просторима. Вождовац је 2004 године ушао у Прву Телеком Лигу и тиме нам поклонио нове изазове, акције... Следеће сезоне потом, ВФК је на изненађење свих нас ушао у највиши ранг наших такмичења - СуперЛигу. ИНВАЛИДИ су у тој сезони почели да доживљавају благу такорећи "експанзију", бројност групе се нагло повећала, док је против Црвене Звезде на отварању стадиона забележена рекордна посета у нашем кавезу од преко 500 ИНВАЛИДА. Осим омасовљења и кристализације "ИНВАЛИДИ" се могу сврстати под навијачко освежење наше тифо сцене. За разлику од навијача клубова из исте лиге, који поред српсколигашког подржавају и "веће клубове" и мешају обележја истих, "ИНВАЛИДИ" су од клуба независни и потпуно самофинансирајуци. Маркетинг који се састоји од одлично урађених и квалитетних навијачких реквизита (дуксерице, прслуци, шоље, качкети, неколико врста шалова итд.) је финансиран искљуциво од чланарине, коју навијачи ВФК-а сакупљају месечно. Ту су наравно и нови велики барјаци, нова велика застава пар пиротехничких фешти које какве нису правиле ни много веће навијачке групе. Урађен је и графит који је, бар на стадионима у простора СФРЈ највећи - димензија (50 х 2.5 метара). Недолазак озбиљнијих навијачких противника на наш стадион је довео до тога да инцидената скоро и нема. Иако само такмичење (трећа лига) није давало инспирацију, безрезервно смо пружали подршку нашем драгом и једином Ф.К. Вождовцу. Ако и не досањамо сан о вишем рангу (некада друга лига а сада европа) наше очи ће и даље гледати само Вождовац. Надамо се да су сва тренутна догађања почетак нечег великог колико за клуб, толико и за нас и за цео фудбалски Београд. Без комплекса "мали клуб" или пак "мала група", идемо даље са мноштвом идеја, иновација и дугорочних планова. Прављење нових лига учиниће и наша гостовања занимљивијим. Уосталом сам драконски закон о навијачима ће учинити да језгра навијачких група буду још тајновитија и маштовитија, како би доскочили закону. Време ће показати ко је шта и ко је ко у будућим догађањима на и око фудбалских борилишта. КО НАС НЕ ЗНА УПОЗНАЋЕ НАС АКО НАС ЗНА УПОЗНАЋЕ НАС ЈОШ БОЉЕ!!! Инвалиди Вождовац 1990 СВОМ СНАГОМ


Владислава Војиновић
О НЕКИМ АСПЕКТИМА КУЛТУРЕ БЕОГРАДСКИХ ПРЕДГРАЂА

Предмет разматрања у овом тексту биће идентитет и из њега проистекло понашање навијача ФК Вождовац окупљених под заједничким именом Инвалиди 1990 Вождовац, у покушају да се могућа значења феномена разумеју у ширем културном контексту Београда и Југославије у последњој декади XX века.

...

Инвалиди  Вождовац настали су августа 1990. године као недефинисана и непрофилисана улична банда која се у септембру преселила на стадион ФК Вождовац. ФК Вождовац је био тада, у још целој авнојевској Југославији, петолигашки тим, тј. играо је у Другој српској лиги. Спонтано формирање уличне банде, оно што се некад звало "друштво из краја", уз нову или опетовану агресивност, често су окупљале младиће који станују у неколико суседних зграда, или чак само из једног солитера, а критеријум да се таква група створи базирао се на погодном месту за окупљање: хаустор, дечје игралиште, простран паркинг или прилаз гаражама. Ако су две суседне зграде имале подједнако велике хаусторе, често су се у њима формирале противничке групе. Данашњи Инвалиди потичу од банде коју су чинили млади узраста 15-20 година из пет зграда. Умножавање се одвијало тако што се рат више није односио на друге зграде, већ се поларизовао на доњи и горњи крај насеља Браће Јерковић, да би данас Инвалиди покривали читав Вождовац, не више као банда, већ као навијачи. У њиховим редовима има и младића из других делова града: из насеља Медаковић и Душановац (шири круг општине Вождовац), али и из удаљенијих, Новог Београда и Бежанијске косе, па чак и из других градова - Сомбор.

Сам назив "Инвалиди" специфичан је по својој неафирмативности. Док навијачи других тимова себе називају звучно: "Торнадо", "Азуро Морте", "Витезови" и слично, Вождовчани одабирају назив који указује на оштећеност, неваљаност и недостатак. О пореклу назива не постоји податак, а ни накнадно срочени мит; на питање постављено током истраживања, одговори су давани "ад хок" у распону од самоироничног: "Ми смо инвалиди у мозгу", до самоистичућег: "У сукобу са нама противнички навијачи постају инвалиди". Инвалиди имају и своје подгрупе које се разликују према различитим критеријумима, у најновије време углавном према старосној припадности. На почетку су постојале две подгрупе, једна која је себе називала "Хасини трафикари": сви су били из краја око вождовачке цркве и сви су навијали поглавито за једног одбрамбеног играча, бека, изврсног штопера Хасаноског; друга се звала "Џиниус Јунајтед" (негде "Геновесе унитед") и чинили су је навијачи са Медака и белци из Маринкове баре познате по ромској структури становништва. Током 90-их су се истицале четири старосне групе: "Ултра Мдо" (преокренут ред гласова речи "дом") - група коју чине штићеници локалног поправног дома за незбринуту децу узраста испод 18 година.  Држе се заједно приморани на то правилима дома којих се придржавају у дому, и својим личним правилима која поштују ван дома. "Змајеви" - најмасовнија група "обичних" момака који завршавају средње школе, редовно посећују рејв-журке, а 80% њих ужива и синтетичке наркотике, "Ризла Кру" (Вођа ове групе био је славни Бојан Мајић који је 2005. године убијен на путу за Голубовце на прво суперлигашко гостовање ВФК-а) - група коју су чинили млађи пунолетници поклоници лаких дрога; дане проводе испред локалног драгстора испијајући пиво или окупљајући се у становима оних припадника групе чији родитељи, са којима иначе велика већина живи, тренутно нису ту. "Управа Напоље" - најстарија, малобројна група, са навијачком традицијом, чији узраст тешко да прелази 25 година, већина припадника ове групе запослена је и због посла не посећује редовно скупове Инвалида, и "Психо Трип Турбо 2000" - унифицирајућа подгрупа у којој су и многи припадници претходно наведених група и који чине 70% читавог навијачког тела; међу њима су и уживаоци тешких дрога, момци који често на утакмице долазе право са "рејвова" још увек на "спиду" који навијању дају посебну атмосферу и уносе необичан стил; име су добили према врсти екстазија која се зове "мицубиши 2000".

Унутар целовите групе или подгрупе појављују се припадници других и другачијих социјалних групација чијих су идентитета Инвалиди и те како свесни, али интерес навијања увек се, за време (сценског) наступа, ставља изнад осталих интереса, и од стране појединца о ком се ради и од стране групе која би се на другом месту и у другачијим околностима понавала узајамно дискриминаторно: националисти - на национализму се не инсистира, само на две варијанте навијачких застава појављују се дискретни национални симболи;  после бучне дискусије која је била иницирана искрслом могућношћу да ће један од играча бити и црнац, стало се на становиште да је "добро све што доприноси игри фудбалског тима"; Роми - никад нису група, само појединци, парадокс настаје кад се на терену појави противнички играч Ром, према ком онда сви домаћи навијачи, укључујући и Роме, испољавају дискриминаторни став; скинхеадси - док траје утакмица, интерес сваког скинса подређен је интересима навијачке групе: на улици они би свакако напали Роме, али Рома који седи до њих на трибини, скинси не дирају; противници режима - у складу са својим жестоко испољаваним и константним неслагањем са управом. Инвалиди су били јединствени у отпору режиму и заставе "Отпора" појављивале су се на трибинама много пре 24. септембра 2000.; жене - има их мало, то су углавном девојке навијача, али има и самосталних навијачица; иако је генерални став да женама није место на стадиону јер момци пред њима не могу да буду потпуно опуштени, нико се отворено не противи њиховом присуству.

Унутар Инвалида не постоје класичне вође, али постоје мање или више активни организатори сценског наступа на трибинама, као и "људи за везу" који помажу да сви буду ваљано и правовремено обавештени о утакмицама и врстама пропратних активности. Иако има организатора с великим личним ауторитетом (снажни, деликвентни или интелигентни), ауторитет није од пресудног значења јер ће сви Инвалиди радо послушати било кога ко ће их посаветовати како и шта да раде током наступа да би он био бољи, лепши и ефектнији.

Иницијација чланова Инвалида једноставна је и обавља се посетом утакмици, али не без жестоког, организованог навијања. Напредовању доприноси инвентивност у навијању, као и храброст да се улети у тучу са противничким навијачима или полицијом.

Припреме за догађај подразумевају састанке на којима се износе и расправљају различите идеје, заузимају заједнички ставови и постижу договори. Евентуална гостовања тима на теренима других београдских тимова или одласци на утакмице које тим игра у другим градовима пружају највичке могућности за истицање. Путовање возом подразумева висок степен испољене деструкције и веома је пожељно: као идеал препричава се путовање "Звездиних" навијача "Делија" који су од Букурешта до Београда направили "кабриолет-вагон", односно у потпуности демолирали део воза!  Свесни да ће на београдској железничкој станици коначно бити приморани да се суоче са полицијом, сви су искочили из воза у приградском насељу Крњача, тако да је воз у Београд стигао празан. Као и ова, све акције навијачких путовања прожета су ослобађајућим колективним осећањем имања мисије: "Идемо на утакмицу и све нам је дозвољено!".

Костими и сценски реквизити различити су, углавном у бојама тима (црвено-бело, али и тегет као резервна варијанта). Носе се навијачке мајице и шалови, транспаренти и пароле са исписаним годинама оснивања било фудбалског клуба, било навијачке групе, називи крајева Београда (у овом случају Вождовца) из којих су навијачи, срца за исказивање љубави према ФК Вождовац, поруке на транспарентима, као и поруке које се исписују као графити. Један од основних навијачких слогана Инвалида често је бивао узрок сукоба са полицијом с обзиром да вређа јавни ред. Слоган је смишљен по узору на "Звезда је живот, остало су ситнице", а гласи "Ко не воли Вождовац да му ј.... мајку!" и делује импозантно уздигнут над трибинама на вишеметарском чаршаву који држе стотине руку.

Један од основних облика сценског испољавања јесте певање. Мелодије су, углавном, преузете од познатих навијачких, али и других популарних песама, а текстови су измењени или их и нема него се пева без речи (на-на-на), а на крају се одскандира: "Вож-до-вац!!!" . Ауторство измењених текстова је, углавном, познато, али нимало битно будући да има много песама и да су варијације безбројне, од најбаналнијих, до крајње занимљивих мешавина. Ево неколико карактеристичних примера:

"Ја волим један тим
и цео сам живот с њим,
и никада, Вожде, ја
нећу да те напустим."

или
"Због тебе, због тебе, због тебе
моја ме риба шутнула,
ма ко јој ј... матер,
курва нек се ј...,
о, вољени мој Вожде,
ја волим само тебе."

или
"И кад губиш и кад побеђујеш,
и код куће, а и на страни,
увек ћемо бити уз тебе
ми смо твоји верни хулигани."

Кореографија је различита од наступа до наступа, али постоје и константе. Неке од њих су тапшање са високо уздигнутим рукама, скакање и витлање шаловима, окретање леђа терену при чему се сви загрле и скачу формирајући "таласасто море" док на мелодију познате песме "Циао белла" певају "И коне скаче, није Инвалид"... Што се тучњаве тиче, неписано је правило да се у отворен физички сукоб може ући само са себи равном категоријом противничких навијача или са полицијом. Током истраживања сазнали смо да је постојала тенденција да се све гази, али није наишла на ширу подршку. Значи, ако неко мирно и сепаратно навија за противнички тим аплаудирајући као што је то уобичајено за аплауз, Инвалиди га неће ни приметити. Међутим, подизање руку изнад главе и френетично бодрење, уколико је још и унутар групе или са ознакама противничког тима, у близини Инвалида може се трагично завршити. Наиме, сценски наступ Инвалида повинује се правилу које гласи: "што луђе то боље" . Нормални, социјализовани младићи напросто желе да буду луди током два сата трајања утакмице. Познат је инцидент који се догодио 1998. године на стадиону Вождовца током утакмице са Синдјелићем кад је један од Инвалида, иначе пристојан момак, ударио циглом у главу играча противничке екипе који је изводио "аут". Цигла је била намењена другом противничком играчу, али је жртва изабрана тако што је била близу и нервирала навијача јер "шта се он шета по терену". Избио је велики инцидент, туча с полицијом и немир. Регуле и норме свакодневног живота суспендују се само за онолико колико траје утакмица или нешто мало пре и мало после утакмице. Ван навијања важе уобичајена правила понашања и баш због тога, навијање је тако ватрено и има тенденцију да постане "дубока игра" (према Клифорду Герцу). Поред осталог то је и прича о ритуалној инверзији (слика хуморно-ироничног преокретања света према гротескном начелу фантастичне аналогизације материјалног и духовног) свето време потпуно је различито од нашег, свакодневног времена, и то посредовано кроз карневалско.

Ван физичког насиља, честа је употреба сексуалне обсцености: нпр. Пропуштена гол-шанса противничке екипе мора да се пропрати примерено упечатљивим средствима. Уобичајено се скандира "Ево ти к....", и речи се пропраћају гестикулацијом рукама, али се неретко догоди да понесени Инвалиди откопчају шлицеве и одиста показу своје полне органе! Као што смо рекли, систем вредности који се успоставља за време утакмице и око ње базира се на правилу "што луђе - то боље", па из тога произлази да се при сценском наступу Инвалиди труде да, по могућству у градацији, раде све оно што провоцира; нпр. петнаест младића са спуштеним панталонама трчи у полувремену по терену или за време утакмице са пешкирима улазе у терен и лежу да се сунчају! Врхунац ове врсте бунтовног изражавања представљен је на утакмици Вождовац - Трудбеник 1997. године на којој се неколико Инвалида поскидало и предало мастурбацији, а после утакмице трчали су преко паркираних аутомобила и показивали голе стражњице неким од мајки противничких навијача које живе у суседству и могу их видети кроз прозор. Свест о самопрезентацији свакако се види и у томе што се сценски наступи организовано фотографишу, а фотографије даље служе за афирмацију навијања унутар Инвалида али и изван, где, сазнали смо, добијају хвале и потврде од стране најзагриженијих противника. Сценски наступи Инвалида према њиховим исказима, поред тога што су намењени да подрже играче Вождовца и декоцентришу противничке играче, намењени су сценском уживању унутар групе саме, као и другим гледаоцима на стадиону.

Узори се мање-више траже и у другим, успешно организованим навијачким групама, у страним навијачким часописима попут италијанског "Супер ТИФО" и италијанској фудбалској сцени која је једна од најразвијенијих на свету. Ипак, поред идеја које се добијају на овај начин, Инвалиди много више цене своју оригиналност на којој предано раде.

Инвалидима се дешавало, на пример, да младић из категорије навијача пређе у категорију фудбалера (младић из краја који је навијао, почео затим и да тренира, а ускоро више није имао времена за навијање јер се озбиљно посветио спорту), али се никад није догодило, а сматра се да се не може догодити, да навијач пређе у управу тима. Наиме, каква год била, управа ФК Вождовац, одувек се третирала као противнички навијач (нешто најомраженије) јер продаје утакмице, у њој су дебеовци, еспеесовци, криминалци, дееспвци, деесесовци..., продали су земљиште око стадиона да се на њему сагради "буржујска стамбена зграда", итд. Да ли ће по том питању доћи до промена с обзиром на промену власти, остаје да се види кад почне наредна сезона. Младићи из сениорске подгрупе навијача експлицитног имена "Управа напоље" тврде да их промена политичких опредељења људи из управе неће завести "јер се јасно види шта је рад у интересу клуба, а шта трговина".

Завидан ниво свести и повремено запрепашћујући ниво жеље за излажењем из анонимности, снаге и могућности да се то оствари, макар и најдеструктивнијим средствима, чине да се понашање Инвалида може третирати као део који представља целину. Целину стања свести и осећања најширих и најнижих друштвених слојева, обезличених и понижених до крајњих граница и сведених на ивицу друштвене и личне егзистенције у претходном режиму. Теорија о карневалу коју гради Бахтин, показује управо могућу дијахронску димензију ове приче, њену свевременост и одраз - нов и јединствен у нашем времену и друштву. Насеље Браће Јерковић, некада познато по радничкој структури становништва, по урбаној герили, дилерима дроге и проституцији која цвета, пуно је младих активних људи који су, рођени крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, осмозом упили наметнути провинцијализам. Они припадају безименој маси која тек колективно осећа свој идентитет и чији су појединци изгубљени ван своје територије. Да ли ће отварање Југославије према свету отворити и ментална гета њених распарчаних територија и дати могућност свим грађанима да навијају за прволигаше, играју или управљају у њима (ма шта под тиме подразумевали), питање је на чији одговор ваља причекати. До тада, свако ће и даље сам за себе откривати своју "дубоку игру", гротескно или не, како најбоље зна и уме, јер питања смисла живота, предмета вере, идентификације и верификације, колико год их потискивали и проглашавали већ решенима или превазиђенима, налазе своје начине да се испоље.

Tекст преузет из:

Зборник радова Факултета драмских уметности 4; Београд, 2000.
---------------- ВФК 1912 -----------------
 
Advertisement
 
 
Today, there have been 4 visitors (11 hits) on this page!
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=